Priče strave Dafne di Morije svoj učinak duguju osobenoj vizuri autorke koja je tek u kratkoj prozi u potpunosti razularila sav svoj pripovedački talenat, ali se tu i slobodnije nego u romanima pozabavila kontroverznijim aspektima tematike muško-ženskih odnosa. Kondenzujući svoje zaplete, u pričama im je pristupila s većom otvorenošću za eksperiment; tu je bila i opskurnija i slojevitija i pesimističnija i jezivija nego u romanima. Složeni psihološki portreti u spoju s upečatljivim lokacijama opisanim s istinskim smislom za ambijent i atmosferu grade priče u kojima se literarno i žanrovsko prožimaju neosetno, i gde se Velika Pitanja obrađuju na nepretenciozan, a slojevit način. Pitanja međupolnih i međuljudskih odnosa, ljubavi, seksa i askeze, tela i duše, percepcije i sudbine, života, smrti i zagrobnog, obrađena su na način koji je u jednakoj meri podstičući i zastrašujući, i to kako svojim visceralnim implikacijama tako i kognitivnim konotacijama. One, po prvi put pred našim čitaocima, kao sasvim novu otkrivaju autorku koju smo samo mislili da poznajemo.U svojim najboljim pričama Dafne di Morije otkriva se kao prvorazredan umetnik.
