Popi Z. Brajt je u horor pred kraj 20. veka donela pravu malu revoluciju: homoerotikom radikalnijom od one kod En Rajs, pa i od one kod Klajva Barkera; likovima i vrednostima sasvim udaljenim od srednjeklasnog „malog mista“ američkog predgrađa koje se, tokom 1980-ih, u žanru pretvorilo u centralni locus ka kojem su zle sile ustremljene; živahnom, živopisnom, sočnom, bezobrazno eksplicitnom prozom (i to podjednako u opisima krvavih kao i erotskih scena); nekonvencionalnim imidžom skroz-u-crno-odevene gotičarke u vreme kada je prosečan horor pisac, u košulji ili majici, bio vizuelno nerazlučiv od kakvog računovođe ili advokata; nekonvencionalnim životom koji nije skrivala od medija već ga je činila delom svog imidža; i, naročito, svojom mladošću, jer imala je samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila debitantskim romanom Izgubljene duše (a da kolege dodatno polude, ova mladolika gotičarka debitovala je u tvrdom povezu, i za to dobila veći honorar od većine starijih, iskusnijih, poznatijih, muških imena).
