Bauhaus prakse utemeljene su u konceptu obrazovanja jednog novog čoveka koji će svojim sveobuhvatnim stvaralaštvom da oblikuje (Gestaltung) ne samo umetnost i kulturu nego i život u celini, kao dinamični organizam koji se sastoji od dva elementa – čoveka i prostora u kome čovek postoji. Kao ono što je stvarano na ovom jedinstvenom konceptualnom temelju, prakse izvođačkih umetnosti predstavljale su manifestacije pojedinačnih umetničkih poetika ali su istovremeno bile primenjene, odnosno, svojim poetičkim i estetičkim karakteristikama integrisane u osnovni cilj rada Bauhausa.
Ova studija ima za cilj da predstavi rezultate traganja za različitim oblicima izvođačkih umetnosti u okvirima Bauhausa, da ove prakse opiše, te da ukaže na način njihove primenjenosti u kontekstu realizovanja koncepta Geštaltunga života.
