Paklene scene, satanske alegorije i mučenja na prvi pogled čine jezgro umetnosti Hieronima Boša. Ipak, simbolika njegovog slikarstva nije u potpunosti bila razumljiva u srednjem veku. U novom dobu dobila je nova tumačenja.
U dvadesetprvoj monografiji edicije “Geniji umetnosti” predstavljen je holandski renesansni slikar koji je posebno privukao pažnju u savremenoj umetnosti. Na početku 20. veka važnu ulogu u interpretaciji njegovog dela odigrali su nadrealisti Huan Miro i Dali. Knjiga sa Bošovim reprodukcijama u punom koloru, obogaćena je antologijama kritike i opsima njegovih radova isključivo religiozne tematike prepunih alegorija i simbolizma.
U prethodnim vekovima često se verovalo da su Bošova dela inspirisana srednjovekovnom jeresi i tamnom okultnom praksom i zbog toga mu je prilepljivana etiketa „demonskog umetnika“. Reč je o potpunoj zabludi i grešci u tumačenju koju su naročito ispoljili stari istoričari umetnosti. Drugi su pak sudili da su njegova dela stvorena samo radi zabave i provokacije, slično kao groteske u renesansnoj umetnosti u Italiji. Boš je možda jedini umetnik koji prikazuje svet najranijeg buržoaskog stanovništva u svim njegovim pojavnim vidovima. Širina tema i raznovrsnost na njegovim platnima otkrivaju umetnikovo mnogostruko i veoma bogato obrazovanje, sasvim slično onom koje je istih godina nedaleko od Boša gajio jedan drugi velikan misli, Erazmo Roterdamski.
