Opšti plan Istorije Rusije drži se koliko god je mogućno hronološkoga reda, što je prirodno za svaku istoriju. Kažem koliko god je mogućno, jer mada je celina podeljena na hronološke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od ovih perioda opišu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: političkih, socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice između perioda uzete su iz unutrašnje politike; ona pruža okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvo državnih vlasti pruža kroz sve oblasti narodnoga života, a utoliko pre u jednoj zemlji gde je vlada, imajući pred očima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila od volje jedne jedine ličnosti, i gde su presudni događaji bili promene na prestolu.
Pravilna srazmera održana je između uzastopnih perioda kao god i među raznorodnom građom. Niko se neće iznenaditi što izlaganje događaja postaje sve obimnije ukoliko se približuje našem dobu. Opravdano je što se brzo prelazi preko svih početnih vekova zaključno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su malo proučeni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez događaja zbog nedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek beše otpočelo, imala je tada veoma razređeno stanovništvo u kome se nije još mogao da ispolji skoro nikakav javni život. Isti slučaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenima kolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo više mesta XIX veku, dobu kada je ruski narod, postavši najmnogobrojniji narod čitave Evrope i mnogo veći od svih ostalih, počeo da živi snažnim životom koji je do sitnica poznat iz ogromne gomile najverodostojnijih dokumenata. Čitalac se neće požaliti, nadam se, što vidi kako se uvećava obim izlaganja kada se dođe do poslednje revolucije iz koje je neposredno potekao sadanji režim u Rusiji, utoliko pre što je pisac te povesti, kao svedok i značajan sudelovač, tada bio na najboljem položaju odakle je mogao da posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge.
