PROCESI koji prate razumevanje kosovske epike podsećaju me i na moje lično iskustvo sa našim srednjim vekom. Umberto Eko je na jednom mestu rekao: „sadašnjicu poznajem samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku imam neposredna saznanja.“ Kada sam prvi put pročitao ove reči, imao sam osećaj da je neko precizno rekao nešto što sam već dugo osećao, a što nisam znao tako dobro da formulišem. I sada bih, u predgovoru ovog reizdanja, rekao par reči o mom ličnom iskustvu sa našim srednjim vekom, a koje, u mnogo čemu, liči na to kako je percipirana, kako se percipira, i kako bi mogla biti percipirana naša epika. Moje upoznavanje sa našim srednjim vekom bilo je obojeno inicijalnim romantičarski zanosom, maglovitom idealizovanom idejom o tome kako je taj period izgledao, odnosno emotivnim doživljajem pretpostavljene atmosfere tog specifičnog momenta u vremenu i prostoru — ponekad verovatno shvaćenog i iznad vremena i prostora. Ovaj zanos doveo je do potrebe da se ta atmosfera oživi, što je rezultiralo upuštanjem u nešto što sad već traje preko dvadeset godina, a što se najčešće naziva istorijskom rekonstrukcijom, i što je, u stvari, krajem XX i tokom XXI veka postalo izuzetno popularno, posebno u Evropi. Bavljenje ovim praktičnim i eksperimentalnim proučavanjem istorije, uslovilo je neophodnost da se jedan period precizno razume — da se njegova materijalna kultura što tačnije, prvenstveno prepozna, a potom i rekonstruiše. U ovom, uslovno rečeno, naučnom procesu, dobar deo prvobitnog zanosa je nestao. A momenti u kojima smo pokušavali rekonstruisati određeni srednjovekovni trenutak, ostajali su, najčešće, bez ukusa, uz precizno osmišljenu scenografiju i kostimografiju, koja je, nesumnjivo, dosta verno prikazivala pojedine elemente materijalne kulture našeg srednjovekovlja, ni na koji način ne uspevajući, međutim, da rasplamsa prvobitne emocije, ili da oživi nekada izmaštanu atmosferu. Ova saznanja postavila su pitanja na koja još nismo našli odgovor, ali koja, u svakom smislu, mogu biti značajna za naš odnos prema kosovskoj epici. Naime, duh ove narodne poezije u mnogo čemu podseća na naš inicijalni zanos. Dok njena dekonstrukcija, u potrebi da se pojedini istorijski događaji razumeju u njihovoj istorijskoj tačnosti, na našu potrebu da rekonstruišemo precizan izgled srednjovekovne materijalne kulture. Međutim, prenebregava se, ponekad, suštinsko razumevanje epike i njene metaistorijske istine, naivnom potrebom da se guslar svede na pukog hroničara istorijskih zbivanja, iako bismo pre mogli reći da je on hroničar jednog narodnog osećanja, i jedne narodne svesti o svojoj istorijskoj i metaistorijskoj ulozi i svrsi. Neretko se čuju opaske o netačnosti pojedinih motiva, sa malicioznom namerom da se ukaže na nedovoljnu narodnu prosvećenost, iako se, u tim slučajevima, kao dokazi iznose saznanja, istoriografiji poznata bar poslednja dva veka, a koja su, vrlo često, neupitna i za svakog prosečnog građanina koji je prošao kroz program naših osnovnih škola. U celom ovom procesu, međutim, zanemaruje se prava istina naše epike — metaistina koja se ne tiče preciznosti jednog istorijskog događaja, već njegovog značaja, i njegove uloge, u celokupnom istorijskom, i metaistorijskom, trajanju jednog naroda. Kada posmatramo stvari na ovaj način, postajemo svesni da nije od presudnog značaja to da li je Branković bio nevera, već hristolikost žrtve koja je tada podneta. Kao što nema značaja pitanje da li je Obilić istorijska ličnost, koliko je bitna veličina herojstva koje je počinjeno tog dana. Znajući to, postajemo svesni da ovaj duh jače živi u Predićevoj Kosovki devojci, i Orloviću Pavlu odevenom u husarsku uniformu, nego što bi živeo u nekoj slici čiji bi akteri bili precizno odenuti u skladu sa tradicijama kraja XIV veka, a koja bi nesvesno zanemarivala bitnije istine predanja. Taj duh živi i u grafikama koje prate ovo izdanje. U tom smislu, ne negirajući, i ne zanemarujući istorijski okvir ovog događaja, već uz punu svest o bitnosti i značaju istorijske nauke i njenih saznanja, i uz stalni trud da se ona prošire i prodube, moramo se vraćati istinama narodnog predanja koje nas uče drugim aspektima našeg postojanja u vremenu i iznad njega, kako bi naš život sačuvao smisao, a kako bi naši izbori i naša delovanja potvrđivala i ispunjavala našu istorijsku, odnosno, metaistorijsku, i iznad svega, eshatološku,
