Prirodno je što Knjiga o pirinču Zorana V. Popovića i Olivere Popović ima na počasnom mestu, u početku, stihove Konfučija o kineskoj osnovnoj hrani. Prva slika koja nam se pritom javlja približava stepenaste u vodi skrivene površine odakle zemlja s najviše stanovnika na svetu nalazi izvore života. Svestrano daroviti i radoznali Popovići, pisci jedinstvene knjige o pirinču, uputili su prvog čitaoca pažnju i na Ibzenove redove:
Najbolje knjige koje postoje su kuvari,
većinu ostalih nije ni trebalo pisati,
šteta samo što su pisci kuvara obično nepoznati.
Eto dovoljnih razloga da se ovaj pisac koji ume samo „jaje na oko“, u iznenadnoj i doista lepoj prilici, podseti kako je u detinjstvu rado jeo oriz, naročito kao sutlijaš, potom u gimnazijskoj menzi prečesto dobijao uvek na isti način spremljenu rižu, a tek u novobeogradskom Studentskom gradu, u okrugloj zgradurini gde je na plastičnoj tacni uzimao otvrdle gomilice pirinča, razumeo da su oriz, riža i pirinač imena za istu žitaricu što odvajkada pomaže zdravlju ljudi.
Sada, nakon čitanja Knjige o pirinču, gde je prvi put video slovo I od pirinča u boji, našao izvrsno ilustrovanu, osmišljenu i preglednu istoriju oriza, njegovu ulogu i značaj, gde je video da riža kao i sve blagorodne biljke nosi dar obnavljanja i ulepšavanja predela, odakle je na dvanaest puta deset kulinarskih načina doznao da nam je brižljivo prigotovljen pirinač mnogo bolji prijatelj no što obično mislimo, gde je našao čemu se nije nadao, ovaj pisac je razumeo koliko je malo pirinačno zrno zapravo – veliko.
Popovića knjiga o pirinču prigotovljena je tako da će mnogi poželeti da je pojedu odjednom. Ali, to nije samo knjiga za pojesti, to je i knjiga za čitati i knjiga za naučiti.
Miro Vuksanović
