Tekstove iz teorije kulture koje sam objavio nekoliko godina unazad, pretežno u beogradskom časopisu Kultura, sabrao sam u spisu Igra ili ništa. Kao što se iz naslova vidi, u središtu moje pažnje je igra. To je ona ista tema koja me je uzimala pod svoje od vremena kada sam napisao knjigu Metamorfoze igre, koja je objavljena 1972. godine, a koju sam, potom, nastavio da istražujem u ciklusu ogleda koje sam dvadesetak puta izgovorio na Trećem programu Radio Beograda. Oni su objavljeni u časopisu Treći program, u broju za jesen 1979. godine. Kasnije sam pripremio i rukopis pod naslovom Usud igre, koji je pre tridesetak godina ušao u izdavački plan velikog BIGZ-a. Onda se desilo nešto neobično. Dok sam, tokom noći, pregledao lektorske intervencije da bi rukopis mogao da uđe u štampu, ja sam ne samo zadremao nego i zaspao. To je za mene, ne baš malog Narcisa, bio znak i opomena. Shvatio sam da je i meni, kao autoru, rukopis dosadnjikav, da ne poseduje snagu, zanimljivost i Eros igre. Kako sam bio ubeđen da knjiga o igri ne bi smela da bude dosadna i daleka od njene snažne i kreativne pulsacije, rukopis sam ostavio da ga u tišini dokolice oživim. U međuvremenu se to nije dogodilo, ali sam se neprestano bavio važnim aspektima igre, obja-vljivao ih fragmentarno u mnoštvu svojih radova, a nešto celovitije u spisima Ludosti uma, Ram za sliku i Play – Fundation of Culture, koji je objavljen u Njujorku 2008. godine. I danas se pitam da li je teorijski i moguća koherentna teorija o igri. To mi nije smetalo da se usprotivim plitkim, stereotipnim i netvoračkim mišljenjima koja su bila daleko od toga da esencijalizuju ovu temeljnu kategoriju postojanja. Siguran sam, međutim, da bez čarobnice – igre, nema celovitijeg otkrivanja čovekove suštine i totaliteta njegovog postojanja. Nije najsrećnija okolnost to što živimo u civilizaciji u kojoj je igra u velikoj krizi. Ona možda deluje kao bučna i neukrotiva reka, ali su zamućeni njeni tokovi pa je zato više opasna nego životvorna. Zbog svega toga, ima razloga setiti se Johana Huizinge, koji je argumentovano dokazao da igra nema tako značajnu ulogu u kulturi našeg vremena kao što je imala u grčkoj i latinskoj tradiciji. Ipak, ne bi smeli zaboraviti da je odbrana igre u savremenoj kulturi isto što i odbrana čovekove složenosti i njegove slobode. Nadam se da su i ostali tekstovi, zastupljeni u ovoj knjizi, adekvatan pratilac ovde fokusirane teme o igri. U stvari, oni su deo njenog konteksta i totaliteta.