U trenu – sve se promenilo. Vetar je postao baršunast, a mogao je da čuje i svoje srce, koje je jako tuklo, i krv kako struji žilama. Boje su postale svetlije, sve mu je plesalo pred očima. Zelenilo njenih očiju, pa ta žuta košulja, pa plavetnilo letnjeg neba – sve se to grupisalo oko ružičastih Esminih usana.
Hai Dijep nema osećanja. Dobro, ne baš sasvim. Na primer, razgnevi se kad ljudi pomeraju njegove stvari, a milo mu je kad se balansi uklope. Problem su ona ozbiljna, „velika” osećanja kao što je tuga. Ili ljubav. Hai je zato ubeđen da s njim nije baš sve kako treba. Ali njegova porodica zna da on samo drugačije doživljava emocije. Što, naravno, ne znači da može unedogled da izbegava devojke i ljubavne veze. Zato se Haijeva majka, shvativši da je vrag odneo šalu, spakovala i otputovala u rodni Vijetnam da svom mezimcu nađe odgovarajuću nevestu.
Kao dete iz mešovitog braka koje živi u sirotinjskoj četvrti Ho Ši Mina, Esme Tran se oduvek osećala kao uljez. Zato je, kad joj se ukazala prilika da otputuje u Ameriku i upozna potencijalnog muža, prihvatila ponudu u nadi da će tako pomoći i svojoj porodici. Ali zbližavanje s Haijem ne ide onako kako je Esme planirala. Umesto da ga očara, očarao je on nju, istina nehotice, a onda joj slomio srce priznavši da nikada neće moći da joj uzvrati osećanja...
