Posvećujući pažnju različitim umetničkim oblicima (vizualnim, plastičkim, književnim), Merlo-Ponti ne razmatra pojam lepog niti bi da razrađuje normativne kriterijume umetnosti. On ne teoretiše, nego analizuje strukture koje su u temelju izražajnosti i sazdaju neko delo i koje otkrivaju nepromenljive elemente. Pri tome, ovi ogledi obogaćuju naša razmatranja o jeziku, koji je u osnovi rada pisaca i umetnika.
Knjiga završava poslednjim Merlo-Pontijevim spisom, koji je napisao potkraj života. Oko i Duh je podjednako ispitivanje viđenja koliko i slikarstva. Autor traga, kako kaže Klod Lefor, za rečima iskona kadrim da imenuju ono što sačinjava čudo ljudskog tela, njegovu neobjašnjivu oživljenost kojom ono vodi nemi dijalog s drugima, sa svetom i sobom, a Morisu Merlo-Pontiju je upravo stalo do krhkosti tog čuda.
