“Pesnici su čuđenje u svetu”, što kaže Branko Šimić, pa stoga naš autor ima sebi svojstven izraz ili stil u prikazu u strofama. On unutrašnjim doživljajem u nekim strofama metaforama i metonimijom dočarava svet koji vidi i koji zapaža, na svoj čudestan način.; Lenjo promiču sati/tromo se vuče dan/nepomičnost obavija/senke se prikradaju/pogled bludi po zidovima/a ono neizrečeno, lebdi između nas…
Nije lako čitati iz dubine duše svaku nastalu reč, ali pesnikove ljubavne strofe očaraće nove čitaoce i stvaraoce književnosti. Iz tog čuvenog plavog kruga rastu novi stvaraoci koji će obasjati ovaj tmuran svet. Na granici smo svetionika i sumraka, iz koga blešte pesničke reči obasute toplinom zvezda repatica. Smrt koju ljubi je samo početak novog stvaranja i radovanja. Iznedren trenutak pesničke slabosti i naših upoznavanja muka u budućnosti…
