U periodu brojnih avangardnih struja i manifesta, jezičko-stilskih inovacija, radikalnog otklona od tradicije između dva rata, Momčilo Na- stasijević stoji, usamljen i suveren, sa svojim poetskim misticizmom, destilovanim iz „maternje melodije“, i daje stvaralački legitimitet čitavom nizu novih književnih postupaka. Za života, pesnik je objavio jednu poetsku zbirku, pod naslovom Pet lirskih krugova („Jutarnje”, „Večernje”, „Bdenja”, „Gluhote”, „Reči u kamenu”), a naknadno su u njegovim ru- kopisima pronađena još dva završena ciklusa („Magnovenja”, „Odjeci”), koji su pridodati posthumno priređenim Celokupnim delima. Leksički, u njegovim lirskim krugovima oseća se težina tradicije, pradrevnost, primordijalno jezičko stanje koje je pesnik izvlačio iz „iskon-mora”; morfološki, postoji tendencija da se reč učini lapidarnom, da se vrati korenu, da se zatvori u sopstvenu zvučnost; sintaksički, te reči, isceđene iz suve drenovine srpskog jezičkog bića, smeštaju se u nove sklopove, u nikad ranije uspostavljene kontekste, čime pesnik ne samo da revitalizuje ono što je bilo, već i doslućuje ono neizgovoreno. Njegova neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom, u nameri da rečima oiviči „već preneti treptaj od duha duhu”. Mračni erotizam i radosno opelo ove zbirke tu je „da prožme, a ne samo da dodirne” čitaoca, od koga pesnik traži jedino da „bez trunke uticaja posrednika, dugim i neposrednim primanjem pronađe prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.”