Slavica Marić, u knjizi Nemojte meni o ljubavi, ispisuje stihove oslobađajući ih prenapregnutosti i suvišnih značenja, svodeći pesničke slike na najčistije forme, na etičku, pravoslavnu dimenzionalnonost, i pri tome nužno, isključuje sva druga sredstva koja postmodernim autorima stoje raspolaganju - crni humor, sarkazam, ironiju i dr.
Slavica Marić prosto teži čistim, uzvišenim osećanjima iznijansiranim do najfinijih drhtaja duše koji se u ovim stihovima čitaju... ova poezija želi da sačuva izvorna osećanja, prvobitnu zanesenost, da sačuva izgubljeni svet, koji je preplavljen novim sadržajima i drugačijim nazorima.
Pesnikinja ne dopušta tom svetu da isčezne - zanos o poeziji je toliko snažan i tako uverljiv. Pesnikinja ima neograničeno poverenje u tu osećajnost koja je pokreće i koja je spiritus movens ove pesničke avanture.
Poverenje u poeziju je osnova postojanja, i poeziji daje smisao koji je neupitan. To je osnovni orijentir i polazište i ishodište vapijućeg pesničkog glasa koji samo želi da dopre do srca onih koji su još sačuvali nepatvorenu osećajnost, i koji će prepoznati i razumeti drhtaje vlastite duše, i koji će vlastitu osećajnost upodobiti sa osećajnošću koja prožima poeziju Slavice Marić čiji osobeni glas ima svoje slušaoce.
