U poeziji, kao ni u muzici, nema nekih posebnih i pouzdanih pravila čije vam dosledno poštovanje može garantovati kvalitet. Sve je tu kolebljivo,
neodređeno i podložno suptilnom nijansiranju, sve veoma lično, jednokratno, neponovljivo, a opet sve usmereno na univerzalna iskustva i značenja. I sve neka vrsta senzibilne, rizične, pretežno bolne duševne tetovaže.
Pesme Miljana Mijuškovića lebde u blizini te delikatne granice. Svaka od njih je lična i duboko proživljena, nastala iz unutrašnje egzistencijalne potrebe da se određeni događaji, procesi i zbivanja u duši zabeleže, da se objasne sebi i drugima. Ponajviše je u njima fine slikovitosti, topline i
ljubavi, ali istovremeno, te male lirske ispovesti kao da spontano nadilaze svoje svetovne povode, kao da mahinalno teže i onom kompleksnijem, višem smislu poetskoj metafizici. To je, naravno, težak zadatak, i ovaj daroviti pesnik doživljava ga ne samo kao službu služenje reči, lepoti i umetnosti nego i kao jedan vid zaštite duhovnog integriteta.
On očigledno smatra da je poezija, slično kao i religija, a više od filosofije sedište čovekovog duha, duše.
