Ljubav. Na početku baš ova reč. Ljubav ili voleti, sa svim svojim varijacijama, svoje bližnje, porodicu, zemlju, tradiciju, istoriju – mojoj je generaciji u vremenu u kom smo se školovali i odrastali bila nešto najprirodnije. Imperativ. Vaspitavani smo i učeni da volimo.
Kao jedinom detetu prosečne srpske porodice, koja se borila za bolju budućnost, nisu mi smetale obaveze koje sam u kući imao. Ljubav prema velikim porodicama mojih roditelja uvek mi je bila iznad svega. I tako do današnjeg dana. Još su mi sveža sećanja na leta u Donjim Leskovicama podno Povlena, odakle mi je majka, miris gasa iz lampi i fenjerâ dok sam se spremao da se prepustim snovima u dušecima od platna konoplje, napunjenim slamom.
Pamtim večeri ispunjene zvukom gusala i dvojnica ispred deda Pavlove kuće. Dok on svira, crvenilo zalaska sunca obasjava okolne vrhove Kika i Magleša. Ukus sveže ubranih pečuraka ispečenih na usijanoj plotni starinskog šporeta nikada mi neće nestati iz sećanja, kao i plavetnilo noćnog neba, koje sam u gluvo doba posmatrao kroz drvene prozore probuđen šuštanjem, bockanjem slame i zvukom ćuka koji se oglašava iz šume…
E već tada, kao detetu, u meni se usadila ljubav prema porodici i tradiciji. Kada sam kasnije razmišljao kako da se sve to sačuva, odgovor je bio jednostavan i samo jedan. Zapisati misli jasnim rečima.
