Ostvarivanje je udes pesme: nema pevanja u ostvarenosti. Ljubav, koja je ostvarena, to je uništena pesma. Nema pesme u ostvarenosti; to je idejni simbolizam Dučićevog smera… Neostvarena ljubav je ostvarena poezija.
Radomir Konstantinović (povodom poezije Danice Marković)
„Kao i ljudima, i knjigama se prilazi sa izvesnim predrasudama. Naročito kada su to stihovi koje su žene pisale“
Jovan Skerlić, Trenuci, 1905.
Zašto je to tako? I da li se nešto promenilo za ovih stotinu godina? Pitanja je mnogo, smisao je isti: Zašto u umetnosti pisane reči prošlih vremena ima tako malo žena?
Početak prošlog veka, pored ostalog, obeležio je i veći broj žena koje pišu, od kojih su neke pokazivale i stvarne književne sposobnosti. Talas tih talentovanih i emancipovanih žena koje su pisale poeziju, pripovetke, romane, putopise, koje su se bavile filozofijom, slikale i ratovale, zapljusnuo je obale naše kulture i razbio se o stene kritike i publike, raspršio se u niz kapljica i jednostavno – nestao. Samo nekoliko najsnažnijih i najveštijih uspelo je da odoli burama i brodolomima novoga vremena i da preda zublju onima koje su ih sledile, između dva rata i dalje.
Samo je to i takvo vreme moglo da rodi pesnikinju poput Danice Marković; samo je Danica Marković znala da ispiše najtužnije i najiskrenije elegije svog života i da se svojom sudbinom izjednači s grčkom heroinom.
