Rodila se da bude pesnikinja. Kad je to tako, a tako jeste… poezija je postala neodvojivi deo njenog bića. To je ona esencija i energija preko koje se i poznaje i prepoznaje Milena Vukoje. U njoj se poezija rađala prirodnim putem kao što se rađaju plodovi prirode. Ono što je nosila u sebi dugo je čekalo kreativni blesak, a on je obznanjen tek posle autorkine snažne proživljenosti i umnog promišljanja. Stihove je majstorski brusila i tek kada se oslobađala njihovog unutrašnjeg pritiska, ona ih je ispoljavala. Bio je to za pesnikinju čin slobodne sublimacije, čin oslobađanja i od unutrašnje teskobe i od snaga koje su bile potisnute. Tako se u najboljoj formi neposrednosti i iskrenosti nižu njene pesničke zbirke. Jedna drugu sustižu a sve označavaju kreativni uspon ove nadarene pesnikinje.
Čaša na Mileninom stolu pokazuje se tako kao nevidljivi a sveprisutni pesnički gral. Poput lakokrilih prolećnih leptira, dosad je iz njega uzletelo i odlepršalo u književna prostranstva šest zbirki poezije, dve knjige priča i jedan roman. Potonja, još neobjavljena, sedma zbirka poezije pouzdano je svedočanstvo o tome kako u Mileninom gralu – svojevrsnoj mističnoj radionici pesništva, svi svetovi dobro stoje i izdašno se plode.
