Kao „svojeglavo“ autentičan, Duško Trifunović (1933–2006) pomalo je zagonetan slučaj savremenog srpskog pesništva. Postao je poznat i kod mnogih čitalaca / slušalaca omiljen pesnik, imao je svoje recitatore i epigone, svoje pohvalne kritičare i sumnjičave kritičarske pratioce, pa ipak je istinska recepcija njegove poezije ostala dobrano zaprečenom, u svakom slučaju prilično jednostranom. Taj neodgovarajući odziv na koji je naišla Trifunovićeva pesma kod onih koji promišljaju i vrednuju savremeno poetsko stvaralaštvo, ima već i popularno objašnjenje u činjenici pesnikova javnog delovanja, tj. u njegovoj estradi. On je više od bilo kojeg drugog našeg savremenog pesnika imao potrebu za publikom, za živim govorenjem svojih stihova, kako bi njegove „jetke pripovetke“ prodrle u tvrde uši sveta.
