Isprva, bilo je sasvim jasno – da dablinski pripovedači pišu o svom gradu... A zatim smo ceo koncept okrenuli naglavačke, kao što se to i radi kada je u pitanju noar. Irci su fascinirani onim kako ih vidi svet, pa hajde da pogledamo, pomislili smo, kako ovaj grad izgleda spolja. Pored nekolicine nas lokalaca, hajde da proberemo neke od najboljih današnjih pisaca krimića iz Amerike, ali i Britanije, Evrope i Kanade – one uspešne, novu krv, i neke između. Znali smo da ćemo dobiti mnoge Jejtsove i Ulikse, ali šta nam je drugo pa ostalo...?
Izazov koji smo postavili piscima koje smo pozvali da se uključe u ovu zbirku bio je jednostavan: Pokažite nam svoj Dablin, i to u noar maniru. Turisti koji rezervišu odmor u Irskoj neizbežno prvo posećuju Dablin i izgleda uvek završe u Templ baru, našem sopstvenom Tajms skveru – prepunom prljavštine, droga, beskućnika i lutajućih psihopata. Pre dve godine me je Pat Boran, legendarni direktor Dablinskog umetničkog festivala, pozvao da održim literaturni nastup u Templ baru. Tokom nastupa je neka žena otegla papke. To je ojačalo moju noar reputaciju i definitivno me nateralo da se zamislim pre nego što ponovo odem tamo. Templ bar se, naravno, pominje u mnogim od ovih priča, i pripovedači sigurno zapažaju njegovu noar stranu. Turistički savez, koji mi nije bio naklonjen ni u najboljim danima, reagovao je tako što je ucenio moju glavu. To shvatam, valjda, kao pohvalu.
(Ken Bruen)