Ovde, na proređenom vazduhu, duše se sele iz jednog privremenog tela u drugo, kako nikada ne bi prekidale put. Od svog dolaska u Tibet, razmišljao sam o težini neprekidnih života životinja. Ako je leopard iz doline sjedinjena duša, gde će pronaći utočište nakon sedam godina ubijanja? Koje bi drugo stvorenje prihvatilo da ponese taj teret? Može li da se izvuče iz tog ciklusa?
Duh preadamskog vremena prodirao je gde god da je pogled dosezao. Ove iste oči posmatrale su svet u kom je čovek lovio u „mršavim“ grupama, ne baš tako siguran u svoj opstanak. KOja li se zatočena duša krije ispod tog krzna?
Kad mi se leopard ukazao, pre nekoliko dana, pomislio sam da sam prepoznao lice moje pokojne majke: visoke jagodice i oštar pogled iznad njih. Tog dana, za mene, leopard je bio moja jadna majka. I ta ideja o kruženju duša po nešreglednim planetarnim zalihama živog mesa, ta ideja koju su, u 6. veku pre Hrista, u dvema udaljenim geografskim tačkama – u Grčkoj i u indo-nepalskoj ravnici – istovremeno izneli Pitagora i Buda, činila mi se kao eliksir utehe.
Silven Teson objavio je putopise U šumama Sibira (Nagrada Mediči za esej 2011), Berezina (Nagrada husara 2015) i Crnim stazama, kao i zbirku novela Život koji treba prespavati napolju (Gonkurova nagrada za novelu 2009). Ovaj putopis, Snežni leopard, ovenčan je nagradom Renodo 2019. godine.
