Koristeći se hrišćanskim mitom kao oznakom procesa individuacije, Edindžer čitaocu dočarava kako se preobražava čovekovo realno "ja" i kako ono izrasta postupno u ohristovljeno "ja", u kome su sadržaji individualne i arhetipske psihe uravnoteženi i usklađeni neprekidnim, živim dijalogom. Ali Edindžer ide i dalje u ovom delu: proučava i preobražaje kroz koje prolazi Jastvo koje se dragovoljno otelovilo u čovekovom "ja". Hrišćanski arhetip knjiga je pisana u skladu sa Jungovim postulatom da "sve ono što se zbiva u Hristovom životu, događa se uvek i svuda, kao i da su u hrišćanskom arhetipu svi životi te vrste jednom za svagda predstavljeni". Edindžerov stav je da psihoanaliza treba da u čoveku oslobodi onaj doživljaj koji nas napada kao da dolazi s visina, doživljaj koji ima građu i telo poput stvari koje su se dešavale starim narodima i koje, simboličkim jezikom rečeno, predstavljaju ono što hrišćani zovu Blagovestima. Jasle u kojima se dete Hrist rodilo predstavljaju individualno ja, a Edindžer se , proučavajući hrišćanski arhetip, poziva i na ove Jungove reči: "Svi mi moramo upravo uraditi ono što je Hrist uradio. Moramo izvesti vlastite opite. Moramo počiniti greške. Moramo proživeti vlastite predstave života i greške će se javiti. Ukoliko izbegavate da pogrešite, onda ne živite".
