Ulvenovo stvaralaštvo teško je i tamno u više nego jednom smislu. U njegovom poetskom svetu čas se gušimo u hladnom mraku, čas posežemo za igrom svitaca u noći, čas žmurimo pred nepodnošljivim svetlom, čas se prepuštamo onom „polju gluposti ili nesvesti“, nadajući se da će nas odvesti tamo gde pamet i svest ne mogu. Nezahvalno je iznositi bilo kakav konačni sud o tom svetu, ali možemo reći da je Ulven pisao o svim našim promenljivim licima u neprestanom pokretu na uvek istoj nepomičnoj i nasmejanoj lobanji koja je „nikad izlegnuto jaje što čuva svoju praznu zagonetku.“
Radoš Kosović
