Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena.
On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike.
*
Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove
novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša.
*
Izvor snage iz majke – rodne zemlje kakav znamo iz bilina nije dostupan više samo izabranima, samo junacima, već je to za sve nas važan i lekovit izvor, ona čarobna živa voda...
V. Rasputin
