Ejpril i njen tata živeli su na Arktiku, potpuno sami, jer je tata naučnik. Projekat se završio, Ejpril je spasla jednog medveda i sada su se vratili kući. Sve im je smetalo: i smog i ljudi i gužva i buka. U novoj kući, udaljenoj od ljudi, Ejpril je zadržala neke stare navike: da razgovara sama sa sobom i da oponaša životinje. Drugari u školi ne žele da se druže sa njom, a ni profesori ne vole prisustvo čudnjikave devojčice. Trebalo bi da je poznata, ipak je članak o njoj izašao u lokalnim novinama. U tom intervjuu Ejpril je želela da upozori ljude na ubrzano topljenje arktičkog leda, na ugrožene bele medvede kojima je potrebna pomoć, ali umesto tople životne priče svi su čitali samo o nekoj devojčici pogrešno napisanog imena i kapetanu broda koji je obavio čitav zadatak.
Jednog dana Ejpril čuje da je polarni medved upucan i povređen na Svalbardu. Uverena je da je to njen prijatelj i ubeđuje oca da otputuju na najsevernije krajeve Arktika. Tako počinje nezaboravno putovanje preko smrznute tundre i ledenih glečera.
Ali usput otkriva mnogo više nego što je očekivala – malo mladunče polarnog medveda, kojem je potrebna njena pomoć. Na niskim temperaturama, Ejpril mora da se kreće po opasnom arktičkom terenu i suoči se sa svojim najdubljim strahovima ako želi da ga spase.
Ono što će naučiti o sebi tokom ove misije jeste da ti Arktik daje moć da otkriješ svoje pravo ja. I da može da te nauči moći ljubavi. Da ona – ljubav – nikad ne prestaje, nego samo prerasta u nešto mnogo veće i moćnije. Dovoljno veliko da može da promeni svet.
I tebe samog.
