U knjizi Jasmine Ahmetagić analizirana su dela koja ne čine centralnu struju opusa Dostojevskog, od kojih neka npr. uopšte nisu proučavana u našoj sredini (Gazdarica), ali o njima postoji opsežna bibliografija van našeg govornog područja. No, i kada je reč o delima o kojima je i kod nas i u svetu mnogo pisano, autorka uspeva da pruži sasvim nove i drugačije uvide, zahvalјujući interdisciplinarnom pristupu (spoj psihologije, psihijatrije, naratologije i književne teorije). Ahmetagićeva je po tom metodološkom okviru, više zastuplјenom u evropskim, a najviše u američkim proučavanjima književnosti, inače odabranom i u njenoj prethodnoj knjizi, definitivno izvan naše sredine, čime knjiga postaje još značajnija, jer utemelјuje i razvija jednu struju mišlјenja koja na tako potpun način nije zastuplјena u našoj nauci o književnosti.
Posebna vrednost ove knjige jeste dijalog koji se na njenim stranicama vodi sa proučavaocima dela Dostojevskog. Autorka je polemična i prema onima koji važe za najveće poznavaoce dela Dostojevskog (npr. Bahtinu), ali je ta polemičnost diskretna i podrazumeva da su autoriteti postavlјeni u dijalošku poziciju.
Ono što treba istaći je jednostavnost s kojom je napisana ova, inače, složena knjiga koja se, fokusirana na dela Dostojevskog, bavi centralnim lјudskim iskustvima, od kojih je lјubav i gubitak kapaciteta za bliskost možda i jedno od najvažnijih.
